Psihoterapija kao metod lečenja u psihijatriji i medicini

Zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već prisustvo dobrobiti koja uključuje svrsishodno i smisleno življenje koje omogućava lični razvoj. Od vremena kada je Dekart razdvojio um i telo, tradicionalna zapadna medicina se uglavnom usmerila na mehaniku lošeg funkcionisanja tela.

Glavni cilj ovog teksta je da podstakne na razmišljanje o potrebi za razumevanjem psihoterapije, kao i interaktivnih, recipročnih veza između pozitivnih aspekata mentalnog i fizičkog zdravlja.

Ponašanja koja su rizična za zdravlje mogu u velikoj meri biti priča o težnji za kratkotrajnim zadovoljstvom u svetu koji nudi neizvesnu budućnost za dugotrajna ulaganja i težnje. Nažalost, u odnosu na dugotrajne, ove trenutne težnje za zadovoljstvom i bekstvom imaju razorne posledice na telesno i mentalno zdravlje.

Psihoterapijski proces je jedan od načina da se uspostavi veza između uma i tela. Istinska promena niti je kratkotrajna niti je terapeut može savetovati, već klijent treba da kroz dugotrajan proces uloži napor da oseti psihološku dobrobit kroz osećaj smisla i svrhe življenja, i posedovanjem svesti o sebi i mogućnosti daljeg ličnog razvoja i napretka.

Psihoterapija je grupa postupaka, procedura i metoda u lečenju psihičkih smetnji, stanja i poremećaja koja je opšte prihvaćena u okviru psihijatrije, medicine i šire. Počela je da se primenjuje kao metod lečenja isključivo u lečenju neurotskih poremećaja u okviru psihijatrije. Danas je njena primena rasprostranjena i koristi se u svim oblastima kliničke medicine, kod svih dobnih uzrasta, počev od veoma male dece, do osoba u dubokoj starosti, kao i u okviru svih bitnih područja čovekovog življenja kakve su seksualnost, brak, porodica, akademska dostignuća, radna i društveno-socijalna uspešnost (Lj. Erić, Psihoterapija, Med.fakultet u Beogradu 2002).

Psihoterapija se sprovodi u posebnim okolnostima koji su bitan i sastavni deo terapijskog procesa, koji nije samo tehničke prirode već poseduje i značajne terapijske efekte (setting). Psihoterapeut može da bude osoba koja je završila fakultet, humanističkog opredeljenja (medicina, psihologija, pedagodija, sociologija). Da bi neko imao veštine da vodi psihoterapijski proces treba da se dodatno edukuje za neki od pravaca u psihoterapiji (dinamičke, kognitivno-bihejvioralne, humanističko-egzistencijalističko- fenomenološke, integrativne i socioterapijske). Edukacije su dugotrajne (4-5 godina, zavisno od pravca) i polaznici mogu da rade kada su pod supervizijom, odnosno kada se njihov rad u vođenju psihoterapisjkog procesa prati od strane mentora.

S obzirom na aktuelne situacione okolnosti i krizna vremena, postoji i pojačana potreba ljudi da sebi pomognu. Postoji dosta psihoterapeuta koji „nude svoje usluge“ online ili psihologa, psihijatara koji nisu edukovani da vode psihoterapijski proces, već to rade intuitivno, bez mentorstva. Takav odnos pacijent- terapeut je samo na nivou podrške i nema oblik psihoterapijskog procesa koji zahteva jasno definisane uslove.

Pacijent i terapeut se susreću u posebnim uslovima – uvek u istom prostoru (uživo ili online), u isto vreme. Seanse traju 45-50 min (individualna terapija) ili 90 min (grupna psihoterapija), jednom ili dva puta nedeljno. Mogu da se obavljaju u vanbolničkim uslovima (privatna praksa, poliklinike, ambulante) ili u bolničkim uslovima (na stacionaru ili dnevna bolnica).
Na lečenje mogu da dođu pacijenti/klijenti samoinicijativno, na preporuku lekara opšte prakse ili lekaradrugih specijalnosti (kardiolozi, ginekolozi, urolozi, endokrinolozi..) ili na predlog/pritisak rodbine, prijatelja, supružnik aili radne organizacije i, najzad, od strane drugog psihoterapeuta, koji iz različitih razloga procenjuje da bi određeni terapeut mogao više i bolje da pomogne osobi.
Psihoterapijski proces ne isključuje niti nužno uključuje uzimanje farmakoterapije. Dobra praksa je da lekar, psihijatar (može a i ne mora da bude psihoterapisjki edukovan), prepisuje lekove, a drugi psihoterapeut (psihijatar, psiholog..) vodi psihoterapijski proces.

Da li će neko doći na psihoterapijsko lečenje zavisi od stavova lekara koji upućuju pacijente na lečenje, stavova porodice koja može da podržava lečenje ili, pak, da ga onemogućava, pa i zabranjuje, i najzad od kulturne sredine u kojoj osoba živi. Češće se za psihoterapijski proces odlučuju osobe od 20 do 30 godina. One imaju najviše kapaciteta za promenu i njihov životni period je sam po sebi vulnerabilan (školovanje, preseljenje, separacija, ev.zasnivanje porodice).

Sve češće pomoć traže tinejdžeri od 14 do 18 godina, jer su im dostupne informacije, te mogu lakše da prepoznaju svoje smetnje i potraže pomoć. Roditelji često ne podržavaju ovu potrebu dece , smatrajući „da mogu sami da im pomognu.. da je to kratkotrajna kriza i da deca sama treba da se potrude jer je problem u njihovoj glavi“.

Nepodržavanje je povezano i sa kulturološkim principima, duboko transgeneracijski utemeljenim jer ni oni sami nisu rešavali problem uz pomoć psihoterapeuta. Smatram da je važno da roditelji pruže podršku detetu, odnosno tinejdžeru, da sa edukovanom i kompetentnom osobom podele svoje razvojne poteškoće te na vreme izgrade adekvatne mehanizme unutar sebe i sisteme podrške u okolini.

U našoj sredini najčešći su problemi sa ishranom, impulsivnošću, te kontrolom osećanja besa, potrebom za spoljnim lokusom kontrole, umanjenjem dotadašnjih kognitivnih kompetencija. Grupna terapija se preporučuje u ovoj vulnerabilnoj grupi, jer im je i razvojno bliska potreba za vršnjačkom podrškom.

dr Ana Živanović
spec. psihijatrije